Историјат школе


Успомене које чувамо заједно

     Када бисмо покушали да исцртамо портрет Митровачке гимназије, морали бисмо се вратити 179 година уназад, када је 2. јула 1838. наредбом Дворског ратног већа, у Митровици, при главној троразредној школи, отворено и прво одељење четвртог разреда. Новембра исте године ово одељење је у своје клупе и званично примило прве ученике. Био је то почетак исписивања биографије једне од најстаријих и најугледнијих образовних институција на овим просторима.

Крупним корацима, не посустајући пред циљевима и предрасудама, ова установа је прелазила пут од „мале реалке“, преко Рисарске школе, да би већ за пола века израсла у четвороразредну реалну гимназију, једину школу те врсте у овом делу Срема и Славоније. Задатак гимназије, у то време, био је да својим полазницима пружи опште образовање које би им омогућило боље праћење наставе на европским универзитетима. Од оснивања до периода Баховог апсолутизма, школу је редовно похађало преко 260 ђака, а од укидања Војне границе, 1881. године, до Првог светског рата, Митровачку гимназију похађало је укупно 1982 ученика.

Избијањем ратних сукоба гимназија престаје са радом. Рад се обнавља 1917. године када је фронт био далеко од овог подручја. Исте године отворен је и седми разред да би 1918. године, док се рушила Аустроугарска монархија, а градом ступале Народне гарде са тробојкама у руци, у Митровачкој гимназији био коначно уведен и осми разред.

Од самог настанка, настава у Митровачкој гимназији, одвијала се у више различитих зграда истовремено. Тек је 12. априла 1928. године, као споменик, једном од омиљених српских владара, краљу Петру I Карађорђевићу, почело подизање нове зграде. Били су то дани највећег успона ове школе. Указом краља Александра гимназија је 1929. године понела назив „Државна реална гимназија Краља Петра I Великог Ослободиоца“. Нова, најмаркантнија зграда тога времена у Сремској Митровици свечано је отворена 15. јуна 1930. године. У њој се настава одвија и данас.

У периоду од 1941. до 1944. године усташке власти су преузеле надзор над гимназијом, а завршетком рата школа је наставила рад у потпуно промењеним условима. Реорганизација образовне мреже, у поратним условима, није заобишла ни гимназију, а шездесетих година прошлог века она је понела име „Иво Лола Рибар“ које ће носити више од пола века, све до 2007. године, када ће коначно добити назив Митровачка гимназија.

Данас је Митровачка гимназија најстарија, а по својим дометима и резултатима и најзначајнија установа средњошколског образовања у овом делу Србије. Кроз више од седамнаест деценија трајања у њој је пресудна знања стицало стотине значајних имена свеукупне науке, културе и уметности, десетине академика, и најугледнијих људи у свим областима људског рада. Митровачка гимназија је увек пружала светлост знања младима неопходну за даљи живот, била је и остала извориште нових љубави, инспирација и прегнућа, и сведок успомена које чувамо заједно. Будуће генерације, које ће тек проистећи из ове, увек нове и креативне институције, тек треба да обележе деценије које долазе. Време проведено у Митровачкој гимназији, и за њих ће сигурно представљати нешто највредније и најлепше што им се догодило у периоду одрастања и интелектуалног сазревања.

Ђорђе Домазет

(коришћење текста подлеже Закону о ауторским и сродним правима)